Једном сте рекли да сто година после Октобарске револуције треба положити рачуне за оно што је урађено у прошлом веку. Како сте Ви то урадили у роману „2017”?

Пре 1917. године социјална напетост у Русији одражавала се у духовном животу, као и у култури, а онда је дошло до преврата. После тог преврата прошло је стотину година, а социјални проблеми још увек нису решени. У Русији сада постоји тако велика разлика између сиромашних и богатих, каква није постојала чак ни у царској Русији. При свему томе, прави проблеми прилично су вештачки. Револуција почиње од туче, људи обучени у црвену и белу одећу праве карневалску представу. Све почиње од шоу-програма. Али, све убрзо постаје веома озбиљно. Сваки социјални потрес је зло за људе који живе сада и овде. Јунаци мог романа делимично схватају да кроз то мора да се прође. Ја сам, иначе, антисовјет. Читава моја породица живела је под репресијом. Нико од њих ништа добро није добио у октобарском преврату. Међутим, постоји свест да је могућа нова експлозија. Нажалост, у сваком политичком догађају група политичара експлоатише најбоље људске особине.

Поред друштвене и идеолошке критике, Ваш роман има и причу о љубави? 

То је традиција руске литературе. Такав је на пример „Ход по мукама” Алексеја Толстоја, такав је Булгаков. Руски писац кроз љубавну и социјалну историју приказује социјалне потресе, а писати роман о социјалним потресима немогућ је без љубавне приче. Управо је љубав тај најосетљивији индикатор према социјалним вибрацијама, мада то изгледа чудно. Љубав је истовремено најкрхкије људско осећање, али је и снажан заштитник. У мом роману та будућност врло је близу, за само девет година. Због тога га је било тешко писати, јер се све ускоро може проверити. Скоро сваки читалац доживеће то време и моћи ће да га упоређује са оним у роману. Али, тај датум 2017. увек ме узбуђује, сигурно ће се празновати, биће митинга, протестних маршева, шоу-забава. Тако ће пробудити успаваног змаја. У ствари, хтела сам да напишем роман који се не може поновити у стварности. Можда ће људи смислити нешто ново, што неће бити тако страшно као нова револуција. Као нека мала магија.

За Вас кажу да сте врло храбри. Да пишете као мушкарац…

У мојој породици сви су морали да буду јаки да би могли да преживе. Сећам се детињства, и мог деде који се вратио из логора. Међутим, логор га није сломио, и даље је деловао снажно. Довољно је да кажем да је мој деда погинуо у 77. години, у тучи коју је сам започео. Био је прави мушкарац. Почела сам да пишем у најгоре време, 90-их година прошлог века, свашта сам радила, имала сам чак и књижару. У сред зиме морала сам некада да истоварујем књиге, а била сам и одговорни секретар часописа „Урал”. Пошто је била несташица хартије, сама сам је набављала. Сећам се како ме једном огромна ролна папира умало није убила. Нисам мислила о томе да могу да настрадам, било је важно само да изађе нови број часописа. Прошла сам кроз низ „мушких” ситуација, зато и пишем мушким рукописом.

Један амерички критичар написао је књигу о томе да у посткомунистичким друштвима писац више нема улогу оца нације, и да тешко живи. Шта Ви о томе мислите?

Сада руски писац живи врло тешко. Али то не значи да се не осећа као отац нације. Најбољи руски писци, као и раније, осећају одговорност за свој народ и језик. Када писац ствара, он се увек обраћа са оне висине на коју га је поставила историја руске културе. У Совјетском Савезу било је довољно да будеш члан Савеза писаца и био си сасвим обезбеђен. Било је много писаца који су радили понижавајуће послове, и нигде нису могли да се запосле јер нису били по вољи режиму. Да је остао СССР, ја бих вероватно негде прала подове. Као што је мој отац категорички одбијао да ступи у партију, исто сам и ја учинила. Када сам била комсомолка покушали су да ме приме у партију. Лукаво сам поступила и уочи пријема у партију скупила сам друштво и направили смо велику пијанку. Звали су полицију, избио је велики скандал и одбили су да ме приме. Рекла сам да сам се баш радовала пријему, али после више нису хтели да ме приме.

Сада је јасно зашто Вас сматрају добрим психологом међу приповедачима…

Умем да видим смешну страну у страшним стварима.

Као руског писца, како Вас виде на Западу, и како данас Русију виде на Западу?

Запад Русију посматра с подозрењем и са страхом.

Можда као нас, али нас се ипак нико не плаши. 

Можда би требало. Русија, свакако, има лош имиџ на Западу. Сматра се да је Русија империја зла, и тај су имиџ водећи западни медији стварали дуго. Тај став сада је тешко изменити. Западни читалац не жели да купује руске књиге, јер на тај начин не жели да помаже Русији. Осим ако је аутор познат као противник Путина и Медведева. Када се нађем пред западним читаоцима, одмах им кажем да нећу говорити оно што би желели да чују. Покушавам да им објасним да истина о Русији није само негативна. Када сам у Америци говорила о руским писцима који се представљају као дисиденти, а то нису јер су, можда, отерани са телевизије пошто су се пропили, питала сам слушаоце да ли схватају да су обманути. Једна америчка слависткиња питала ме је да ли се плашим освете за то што говорим. У Енглеској су ми рекли: ви сте сада за нас егзотика, али стојите у реду, негде иза Африке, а при том су руској књижевности признали величину. Али на Западу има и људи који се боре за руску литературу.

Плашите ли се глобализације?

Не, јер ће Русија „сварити” сваку глобализацију. Сви мекдоналдси ће се утопити у Русији. Русија је сувише велика и свега имамо много. Ни Србија не треба да се боји глобализације, јер народ који је свету дао Теслу и Милорада Павића не треба да се боји глобализације. Сигурна сам да ће са Србијом све бити уреду, мада је сада врло тешко. Руски народ уопште није равнодушан према ономе што се овде догађа. Једна од траума руског народа је што није успео да заштити Србију приликом бомбардовања 1999. године. Коначна победа је духовна победа, њу ће извојевати онај ко је страдао.

Источник:
ПОЛИТИКА, 22.10.2008.

Примечание редактора "БР":
Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".