Покушавам да поетско размишљање удаљим од разарајуће снаге мас-медија

 

Вјачеслав Глебович Купријанов (Новосибирск, 1939), руски песник, једнако признат у отаџбини и у свету, једно је од најзначајнијих имена овогодишњег 45. београдског међународног сусрета писаца. После објављене три књиге на српском језику: „Час певања” (1987), „Извештај о анђелу” (1988) и „Земљино небо” (2006), пре две године добио је награду „Бранко Радичевић”. Овај танани лирик и песник врхунске ироније, у Србији осим пријатеља има већ и своје читаоце.

Зато још у фебруару ове године, када сам га срела у Гранади, у Никарагви, на једном од најатрактивнијих фестивала поезије у свету, није крио задовољство због новог позива из Београда. „Песников дом је у његовом срцу. А срце је тамо где га разумеју и прихватају као пријатеља. Не бих много инсистирао на језику или на „тлу”, јер о језику сам већ написао – „он куца/ он откуцава истину/ и више није језик/ већ – срце”, одговорио ми је тада на питање где је и шта је данас, по његовом мишљењу, кућа и домовина песникова. Тада смо се договорили и за наставак разговора који је управо пред вама.

 

 

Духовно стање у свету данас је стање неспокоја. Најбоље га је назначио још Свети Николај Српски казујући да Запад нема јединства и не може га достићи, јер је јединство само у Богу, а Исток има унутарње јединство, али не може да досегне вањско. Зато често активности Запада воде у рат, а спокојност Истока – у судбину покорних.

Свест у Русији је веома располућена јер имамо грешке Запада помешане са грешкама Истока. Само реч Православне цркве још покушава да дозове истину и то је оно у њеном бићу што је чини „сумњивом”. Наше „либералне” снаге јавности, међутим, доследно остају безбожне, неморалне, а то значи – прагматичне и комерцијалне.

 

 

Песник и критичар Валериј Липневич писао је о мени у часопису „Дружба народов”: „Казати о Купријанову да је песник, преводилац, критичар, прозаиста – значи не рећи ништа. Све ово граничи са нечим великим што је успорено и константно, где он налази сопствени мир. Купријанов нуди нови начин размишљања, нови идентитет, за којим одавно постоји потреба и у друштву и култури.”

„Нови начин мишљења” – прејако је речено! Само покушавам да поетско размишљање удаљим од разарајуће снаге мас-медија – да се супротставим разорној сили мас-медија. Али нисмо равноправни! Песник првенствено слуша сопствену мисао, глас своје душе. Као пример можемо узети три стиха Владимира Бурича: Исказати језик/ било би као кистом/ писати своје мисли по огради.

 

 

Савремена млада руска поезија углавном је брбљива, благоглагољива и самољубива. Читалац, ако није глув, слуша шлагере и плеше у слободно време. Али песници су научили да се оглашавају јавно и то ствара привид постојања. Истовремено, неконтролисано расте број песника на Интернету, на стотине хиљада, али то је у основи узајамна психотерапија. У Европи су давно сви заборавили на чист разум Канта, а и на оно што се назива „чиста поезија” – осим самих песника и малог броја старијег културног света. И њима, песницима, то је довољно. Најбољи је случај са поезијом у Латинској Америци, где сви цене шпански језик у области културе, естетике.

 

 

Годину руског језика назвао сам „последњом годином руског језика” – расправљало се, површно разговарало – и то је било све. Говорни језик је постао веома лош. Младеж на улици међу собом говори ружно. Смислени говор уз помоћ телевизије и видео програма своди се на првобитну гестикулацију, изједначава се „више” и „ниже”, ишчезава „високи стил”. Популарна, масовна, књижевност је вулгарна. Шоу-бизнис ствара идиоте којима је и рођена мајка странац. Постоји велика подвојеност у друштву...

 

 

Образовање, нажалост, поједностављује се у области језика и културе, без којих, у смислу културног и националног идентитета, не може бити ни жељене толeранције. Судећи по мојим студентима на Московском универзитету, где сам предавао поетику, школа не пружа права хуманистичка знања. Једни настоје да учине нешто на том плану, док други не теже ничему другом осим да постану део масе. То потврђује и актуелна изрека која гласи: Ако си тако паметан, зашто си сиромашан... Није модерно бити паметан.

 

 

Мудар човек који разговара сам са собом у празној кухињи.

 

 

Ту све зависи од финансијске подршке земље чија се поезија преводи. У Русији немамо подршку програмима превођења на стране језике, иако многе друге земље имају такве програме. Имамо, хвала Богу, могућност подршке од стране Министарства за културу и других институција за нека издања преведених књига. Тако се објављује двојезична едиција „словенске поезије”. А песника-преводилаца има и биће их, али треба да буду плаћени за свој рад.

 

 

Под књижевном елитом код нас се подразумева комерцијална публика и „успешни” аутори. Успех се не може делити, што значи ништа од елите, како од литерарне тако и од политичке.

 

Дивим се Србији да и поред свих катастрофа које су је задесиле одржава своје међународне књижевне сусрете и друге манифестације. Добро је што су се одржале Струшке вечери поезије у Македонији. Веома сам се радовао фестивалима у Аргентини и Никарагви, где смо заједно наступали и доживели изузетан пријем руске и српске поезије од многобројне публике. На таквим местима настајање светске поезије показује се као стварна чињеница.

Источник:
ПОЛИТИКА, 27.9.2008.

Примечание редактора "БР":
Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".