Београдска „Паидеја” један је од ретких издавача, ако не и једини, који већ целу деценију континуирано и неуморно, сопственим снагама, објављује дела класика руске књижевности. Многи писци који и у Русији последњих година доживљавају ренесансу појављују се готово истовремено и код нас, а њихове књиге све више привлаче српске, нарочито младе читаоце.

Квалитет овим издавачким подухватима је гарантован: њих преводе предано и са изузетним жаром два брата, сјајна зналца руске литературе, Душко и Зорислав Паунковић. Тако смо, захваљујући њима, добили капиталне преводе Берберове, Газданова, Вагинова… а најновија вест је да је Душко Паунковић управо објавио први од четири предвиђена тома изабраних дела Константина Леонтјева. Осим једне приче објављене у часопису „Руски алманах”, Леонтјев је потпуно непознат нашем читатељству. Додуше, овај запостављени писац из 19. века, кога су поредили са Достојевским и Толстојем, и у Русији управо последњих година доживљава своје звездане тренутке…

 

 

У својој немилосрдној „Историји руске књижевности” Татјана Кондратович наводи једну занимљиву епизоду из Леонтјевљевог живота. Једном приликом Леонтјев и Тургењев, који је у то време снажно подржавао младог колегу, стајали су на некомбрду у Швајцарској. У даљини су се виделе уредне и једнаке једноспратнице; размишљајући наглас, Тургењев је рекао како би било добро да Русија досегне такав идеал. На то је Леонтјев одговорио: „Да ли ви заиста у тој баналној малограђанској једноличности видите идеал коме треба тежити? У том случају не желим да имам ништа с вама.” И заиста је прекинуо све односе с Тургењевом. Та сцена добро осликава Константина Леонтјева, усамљеника у руској књижевности, који је смело бацио рукавицу целокупној светској баналности.

 

 

Иако је с временом мењао своје политичке и естетске ставове, Леонтјев је остао доследан у једној ствари. Он није, попут Достојевског, сматрао да ће „лепота спасти свет”, али живот без лепоте није му се чинио вредним. А лепоту је налазио у богатству разлика.

Рођен као седмо дете у осиромашеној племићкој породици, Леонтјев је по завршетку гимназије морао да стекне образовање које ће му омогућити да зарађује за живот. Уписао се на медицински факултет и 1853. добровољно је као лекар отишао на кримско ратиште. После рата је неко време био приватни лекар, а 1863. ступа у дипломатску службу. Наредну деценију проводи у руским конзулатима на Балкану. Иако је био убеђени монархиста и желео да допринесе слави Русије, његов одлазак на Балкан имао је пре естетске него политичке мотиве. Огорчен продором демократских идеја са Запада, у којима је видео диктат осредњости, Леонтјев је потражио уточиште у „словенској прошлости”. Феудална турска власт је у извесном смислу конзервирала балканске народе на стадијуму „епског времена”. Овде је Леонтјев пронашао оно што му је недостајало у „загушљивом Петербургу”, чијим улицама дефилују „погребне поворке” – тако је наиме Леонтјев доживљавао људе одевене у црна европска одела. На Истоку настају његова најпознатија дела. Међутим, противречан какав је био, Леонтјев напушта своју дипломатску каријеру на њеном врхунцу. Тик пре него што је именован за амбасадора.

 

 

Иако је већ на почетку своје списатељске каријере био препознат као велики таленат, Леонтјев није стекао славу за живота. Имао је и поштоваоце и одане следбенике, али његова дела нису имала шири одјек. Он није припадао ниједном књижевном табору и настојао је да пише у складу са сопственим идеалом. Избегавао је детаљизацију и иронију, тада владајуће манире у књижевности. О високим захтевима које је себи постављао говори и чињеница да је једне ноћи спалио циклус романа „Река времена”, на којем је радио више од десет година, просто зато што у њему није успео да избегне бољке од којих је у то време, по његовом мишљењу, патила руска књижевност.

 

Због чега Леонтјева данас препознају као изузетно важног у руској књижевности?

 

Оно што су пропустили да примете савременици уочили су припадници следећег поколења руских писаца – Розанов и Берђајев одали су пуно признање Леонтјеву и као писцу и као мислиоцу, а 1912. започето је издавање његових сабраних дела. Касније, у совјетско време, Леонтјев је проглашен конзервативним писцем и његова дела била су забрањена.

Извесну хладноћу и сведеност, како у осликавању карактера, тако и у стилу, које су сметале Леонтјевљевим савременицима, данашњи читалац схвата као нешто блиско, као непосредан говор растерећен китњастости, готово обавезне у XIX веку. Читајући Леонтјева, немамо утисак да читамо о прошлости. Напротив, његове јунаке видимо као неког не тако далеког и различитог од нас.

 

 

Русија која следи свој пут, која се не одриче својих веза са Истоком, која не опонаша слепо Запад и која, и у начину живота и на плану друштвеног уређења, задржава своје особености – то су неке од основних идеја и жеља овог аутора, и чини се да се нешто од тога опет помаља на хоризонту руске политике и свакодневице.

У својим делима предвидео је стварање Европске заједнице; мада није користио тај термин, најавио је глобализацију, као и то да ће се комунизам ширити по свету из Русије.

 

 

Досад је „Паидеја” објавила сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а са овим раним романима започето је објављивање сабраних дела Константина Леонтјева. То су потпуно различити аутори. Заједничко им је само то што се на велика врата враћају у руску књижевност да заузму место које им припада. Нина Берберова је већ добро позната нашим читаоцима. Гајто Газданов је стекао поштоваоце у Србији, а занимљива је и рецепција Константина Вагинова који је, по свему судећи, нашао читаоце међу младом урбаном публиком.

 

Још не размишљам о томе. Сабрана дела Константина Леонтјева, као један од најзначајнијих „Паидејиних” пројеката, захтевају велику посвећеност. Тренутно су у припреми други и трећи том од четири предвиђена, а желим да са своје стране допринесем томе да се ова дела пред нашим читаоцем нађу у најбољем могућем облику.

Источник:
ПОЛИТИКА, 16.9.2008.

Примечание редактора "БР":
Статья публикуется здесь с согласия редактора рубрики "Культура".