Човек мора бити слободан да би се посветио књизи. Поезији је данас веома тешко, да би држала пажњу, она мора бити људима интересантна, каже Јелена Фанајлова, руска песникиња

Специјално за „Политику”. Москва – Руски песници данас настављају сребрни век, каже за „Политику” Јелена Фанајлова, руска песникиња која представља Русију на Међународном новосадском књижевном фестивалу који је почео јуче.

Ова истакнута књижевница је најпре завршила медицину и радила неколико година као лекар, а онда одлучила да се посвети поезији. У Москву је дошла пре десет година из Вороњежа и запослила се као новинар у радију „Слобода”. Аутор је неколико збирки песама и добитник престижне награда „Андреј Бели”.

 

Данашње песнике сматра веома одговорним јер имају обавезу да подигну заставу поезије сребрног века која је оборена социјалистичком револуцијом.

 

– У руској поезији је постојао страшан прекид од тридесетих до, условно речено, шездесетих година. За то време она је живела у подземљу, и за њу практично нико није знао. Литература је у том периоду преживела страшан морални пад. Све до перестројке постоји „незванична” литература која ће се појавити на површини осамдесетих година и постати доступна широком кругу читалаца. Деведесетих година настаје права експлозија читалачког интересовања за пропуштени период совјетске литературе, условно говорећи – од Солжењицина до Замјатина, и за емигрантску поезију. Све дотле постојали су само Ахматова и Пастернак, за друге ауторе се није знало. Ово што се сад догађа је покушај да се настави историја сребрног века.

 

Да ли је та „тајна литература” успела да направи помак од тренутка кад се сакрила у подземље?

 

– Мислим да се ништа радикално од тог времена у руској поезији није измислило. Постојао је концептуализам у Москви и Лианозовска школа, који се могу упоредити  са поп артом. И, била је у Петербургу поезија Јелене Шварц, Кривуљина и још неколико људи. Али, револуција која се десила у поезији десетих и двадесетих година била је везана за социјалну револуцију и такву снагу и утицај на поезију није више имао ниједан нови покрет мада је распад СССР за литературу био велики догађај. Иако данас историчари споре да ли је август 1991. био револуционарни догађај, ја мислим да јесте; после њега су се измениле карта Европе и карта моје земље, и веома се изменила литература.

Шта су те промене донеле поезији? У Совјетском Савезу су песници као Јевтушенко или Бела Ахамдулина могли да окупе хиљаде и десетине хиљада људи на стадионима, данас се поезија слуша у уском кругу љубитеља...

 

– Открићу вам страшну тајну: ја окупљам хиљаде људи, али не на стадионима него на Интернету. Изменио се систем културних комуникација. За писца је важно колико оно што он пише одговара ономе што људи мисле, ономе што им је интересантно и важно. Да ли ће га слушати хиљаде људи на стадиону, као у стара времена, или ће читати књигу на Интернету они који имају иста интересовања као он, мање је важно. А систем слушања стихова на стадиону некако се распао сам од себе. То је нормално, културни механизми старе, мењају се, мислим да је сада време социјалне поезије. Променила се културна парадигма, Интернет је изменио систем примања информација. Књига захтева више времена слободе, рекреације. Човек мора бити слободан да би се посветио књизи. Поезији је данас веома тешко, да би држала пажњу, она мора бити људима интересантна, а људима су интересантни политика и социјална питања. Људима је интересантно оно што се дешава на улици, на стадионима.

 

Значи, треба писати песме о олимпијади, фудбалским утакмицама, хокеју?

– Руска литература, иако је доста истанчана, кад нема шта да каже, одлази из сфере читалачког интересовања. Зато је важно говорити просте, али важне ствари. А како ти то говориш, није најважније. Ја бих рекла да сам у стању да жртвујем лепоту песме ради њеног смисла. Песме некад личе на прозу, па и на новинарски текст. Дошло је до смене жанра, до смене односа с поезијом. У Русији има много добрих песника, кадрова који одлично пишу, али их је досадно читати. Ја не волим аутомедитације. Тачно је да су песници осетљивији од других, али су осетљиви највише према себи. Поезија је егоистична професија, егоцентрична и у мени се стално тај егоизам бори са друштвеним темпераментом. Ја сам бивши лекар а то, као и новинарска професија, много утиче на психу. Те две професије су, некако, развиле моју поетску природу.

Источник:
ПОЛИТИКА, 26.8.2008.

Примечание редактора "БР":
Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".