Марина Вулићевић (Београд)

СВЕ ПЕСНИЧКЕ ТАЈНЕ

Поезија утолико постаје слађа, уколико тражена истина заслађује све више и више оно што ће бити откривено, каже слависта др Јорг Шулте

Недавно је у Београду боравио млади професор и теоретичар књижевности др Јорг Шулте који је, на одличном српском језику, у Народној библиотеци Србије одржао предавање „Тајна у поезији и филозофији хуманизма”, реконструишући заборављено наслеђе тајне у европској филозофији и поетици.

Јорг Шулте студирао је славистику у родном Регенсбургу, затим у Одеси, Лондону и Хамбургу, а докторирао је са темом „Поетика Откровења. Утицај рабинских текстова у делима Исака Бабела, Бруно Шулца и Данила Киша”. Тренутно ради у Центру за истраживање књижевности у Берлину.

Иако је у овом предавању у нашој националној библиотеци говорио о истраживању тајне у поезији и филозофији хуманиста, Јорг Шулте каже да је разлог бављења овом темом независан од ренесансе, јер увек постоји оно кључно питање „шта је аутор заиста хтео да каже”.

– У нашој теоретској традицији тајна не постоји, и не постоји основа да би се објаснило њено присуство. Неки новији текстови из 20. века, међутим, показују да постоји интересовање за истраживање тајне. Први који је почео да се бави овим проблемом био је Емануел Левинас који је, у својим раним студијама, нагласио да у феноменологији не треба тражити искључиво феномен као предмет, већ и нешто што се појављује на другачији начин. Рекао је да је то енигма, загонетка или тајна, каже Јорг Шулте.

Шулте примећује да је Левинас преузео концепцију тајне из јеврејске традиције, а то се може приметити само пажљивим читањем његових текстова.

– Открио сам да и у западно-хришћанској традицији постоји традиција тајне, и да је тајна врло важна у периоду ренесансе све до почетка 17. века, али да никада није ушла у теорију књижевности. Изузев Левинаса и Жака Дериде, у савременој филозофији тајна као да и не постоји. Због тога сам покушао да реконструишем ту традицију. Почео сам да изучавам Петрарку, првог представника ране ренесансе који је формулисао сасвим нову идеју поезије и мит о песнику. Мит о песнику налазимо и у делима Бокача, Колучија Салутатија и Франческа да Фиана, објашњава Јорг Шулте.

– Петрарка наводи да се песници под велом фикције баве природним, моралним и историјским темама. Разлика између песника, историчара и филозофа је зато „као разлика између облачног и ведрог неба”. Транспарентност предмета је иста, али је поезија попримила други облик, да би „на различит начин задобила пажњу слушаоца”. Јер, поезија утолико постаје слађа, уколико тражена истина заслађује све више и више оно што ће бити откривено, нагласио је Јорг Шулте и у свом београдском предавању, говорећи о жанру апологије поезије, чији је творац Петрарка. 

Овако формулисано објашњење тајне у поезији Шулте образлаже једноставније: стварање тајне у исто време је и стварање вредности, а само оно што није свима доступно има неку вредност.

– Само када дуго тражимо долазимо до открића. Тај аргумент стално се понавља у апологијама поезије 14. века – ако неко поезију не разуме, нека не каже да она не вреди. Међутим, хуманистичка тајна код Пeтрарке, Бoкача, Сaлутатија, Еразма Ротердамског, Марк-Антон Мурета никада није езотерична, већ је свима доступна, али до ње треба прећи дуги и напорни пут спознаје. Феноменолошки, опажање и предмет су исто, и тако поезија укључује читав тај процес тражења и губљења, каже Јорг Шулте.

Познати мит о Силену, односно мит о Сократу или о идеалном хуманисти постао је популаран у првој половини 16. века, а присутан је и у 15. веку, према речима нашег саговорника. Рабле је навео мит о Силену да би указао на то да његова епопеја, „под грубом кором, садржи драгоцену тајну”. Силен је биће античке митологије смешног изгледа, док у себи крије идеал. И Еразмо Ротердамски сматрао је да вредност и истина често узимају облик смешног.

Како објашњава Јорг Шулте, мање је познато да је и хуманиста Гијом Буде мит о Силену повезао са тајном. Будеове речи објашњавају суштину мита о Силену: „Јер пресвета филозофија је као она девојка која је обучена у радну хаљину, да би се прикрила на диван, симболичан начин. Ако се потрудиш да гледаш унутра, наћи ћеш без сумње узвишену лепоту тропа и свету истанчаност. Затим ћеш наићи на небеске чари и божанске проницљивости, које су, како кажу, у силенима и сатирима сакривене.”

Да се баш у неочекиваним детаљима крије смисао и важност неког текста, Јорг Шулте је показао изучавајући дело Бруна Шулца и Данила Киша, у чијим делима је указао на утицај великог јеврејског календара.

Источник:

ПОЛИТИКА, 9.7.2007.

Примечание редактора "БР":

Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".