КЊИЖЕВНОСТ У ПОСТКОМУНИЗМУ: ЕНДРУ БАРУХ ВАХТЕЛ
Нови систем, нове идеје
Комунизам је у неком смислу створио рај за писце – бити књижевник значило је имати одређени статус и престиж
Ендру Барух Вахтел, професор словенских језика и књижевности на Нортвестерн универзитету у Илиноису, био је гост овогодишњег међународног Београдског сајма књига, где је представио своју књигу „Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма, улога писца у Источној Европи”, коју су у преводу Ивана Радосављевића објавили „Стубови културе”.
Ова књига резултат је теренских истраживања у земљама Источног блока, који је добио подршку Националног савета за евроазијска и источноевропска истраживања у оквиру донације „Title VIII” америчког Министарства спољних послова. Вахтел уређује едицију посвећену преводима савремене источноевропске књижевности у оквиру издавачке куће „Northwestern University Press”.
● Тврдите да у Источној Европи више неће бити писаца типа Солжењицина и Кундере. Зашто?
– Неће их бити у смислу положаја који би заузели у друштву, а не у погледу талента и утицаја на околину. Ми желимо да мислимо да све зависи од талента, али много тога зависи од средине у којој писац живи. Свуда у Источној Европи владао је систем, кога људи често нису ни били свесни, и у којем је писац могао имати много више утицаја него игде у свету. Комунистички систем је у неком смислу створио рај за писце – бити књижевник значило је имати одређени статус и престиж, самим тим што се сматрало да литература саопштава истине и указује на важне појаве у друштву. На Западу смо знали за Солжењицина, Шимборску, Кундеру, они су у своје време били глас народа. Али више неће бити писаца какав је, на пример, Кундера јер више не постоји систем у којем је он стасао као књижевник. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века постала је уочљива фрагментација аудиторијума, унутар и изван земаља Источне Европе, и писцима је постало тешко да задрже првобитни положај. Када је систем нестао, писци у Чехословачкој, Мађарској, Бугарској, Пољској и другим земљама Источног блока морали су да се прилагоде променама како би задржали пажњу друштва.
● Како разумете кохерентност Источне Европе? Јер, комунизам у Југославији, на пример, прилично се разликовао од осталог дела овог блока?
– Међу земљама Источног блока постојале су велике друштвене и економске разлике, али у културолошком смислу разлике су биле мање. Постојало је то опште место, и у Русији, Чехословачкој, Мађарској, Југославији да књижевност треба да буде ангажована у посебном смислу откривања истине. То се односило на државне писце, као и на дисиденте. Сагласност је постојала и у погледу популарне литературе којој је приписиван лош квалитет. Нико није преводио, на пример, Стивена Кинга. За западне земље то је несхватљиво.
● Како је тај статус писаца у комунизму утицао на сам квалитет литературе?
– Мислим да положај и повластице нису имали везе са квалитетом дела неког аутора. У неком смислу било је лакше бити писац у комунизму, а било је и више књижевника, добрих и лоших. Када неко не може да живи од писања, као сада, то значи да не може ни да утроши толико времена за писање. И онда ће и квалитет бити лошији. Писац више не зна за кога пише, када изгуби јединствени аудиторијум и одређени контекст.
● Како се позиција писца мења у транзицији?
– После промене система, писци су пронашли нове идеје како би пронашли место за себе. Упоређујући мноштво рукописа из различитих земаља Источног блока, уочио сам неколико типова писања, који су створени независно у различитим земљама. Тако сам са тимом сарадника именовао шест стратегија, мада смо их уочили и више. Ти нови модели, којима се писци прилагођавају променама у друштву, имају своја ограничења, али и нове могућности. Прво смо уочили некњижевне стратегије, писци су постали новинари или политичари, преображавајући један културни капитал у други. Код Вацлава Хавела то је било успешно, док је Едуард Лимонов био катастрофалан политичар. Једна од нових књижевних стратегија била је написати роман о променама у друштву, затим писати о својој нацији, на шире националистички или шовинистички начин, или писати у стилу новог космополитизма. Најинтересантнији су писци који користе популарну културу Запада, који покушавају да национализују и тумаче популарну културу за своју средину. То чине Борис Акуњин и Александра Марињина. Постоји и стратегија – написати носталгични роман о комунизму.
● Са којим променама се среће култура уопште у доба посткомунизма?
– Период кризе у Источној Европи је завршен, са изузетком Србије која касни у транзицији. У другим земљама, у почетку су нагло опали тиражи, као и куповина књига, друштво је престало да буде „књижевноцентрично”. Сваки писац је морао да пронађе своју „циљну групу” за коју ће писати. Али, та друштва су сада уравнотежена и више улажу у културу.
● Ваша претходна књига говорила је о распаду југословенске идеје у књижевности Срба, Хрвата и Словенаца?
– Реч је о распаду књижевности као микрокосмоса у Источној Европи уопште. Сада не би требало да постоје баријере које су раније постојале. На Београдском сајму књига нисам приметио, у Хрватској награђени, роман мог пријатеља Игора Штикса. Чињеница је да Срби мање читају хрватску или босанску књижевност од америчке или неке друге. Овдашњи издавачи ће се тешко одлучити да објаве књиге из Словеније, јер ће читаоци пре купити књигу неког аутора из Шри Ланке, на пример. Али, у извесном смислу задржала се југословенска идеја у књижевности. Написао сам чланак о наследницима Данила Киша у постјугословенској књижевности. У Америци живи Александар Саша Хемон, Босанац који пише на енглеском и у стилу Киша; у Словенији је то Драго Јанчар, код Басаре примећујем нешто од Киша, и код Мухарема Баздуља из БиХ. Али, тај утицај Киша или Андрића биће у постјугословенским земљама све мање приметан.
Марина Вулићевић
Источник:
ПОЛИТИКА, 28.12.2006.
Примечание редактора "БР":
Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".
