Ана Тасић (Београд)
Позоришна критика
ТРАГИКОМИЧНОСТ БЕДЕ
„Змијско легло”, Василиј Сигарев (превод Новица Антић) Ива Милошевић, Атеље 212, Велика сцена
Василиј Сигарев је вероватно најаутентичнији међу руским представницима „in-yer-face” драматургије, чије особености „Змијско легло” неспорно задржава, у погледу третмана ликова са друштвене маргине, провокативно екплицитних приказа сексуалних чинова и насиља, итд. Текст „Змијско легло” анализира породичне и друштвене односе у периоду друштвене транзиције у Русији, са озбиљним дозама црног хумора; ликови и ситуације су прецизно и вешто конструисани, у извесној мери блиско драмским текстовима Николаја Кољаде, чији је Сигарев био студент.
Представа Иве Милошевић је остварена у чврстим оквирима натурализма, са специфичном коегзистенцијом суровости и поетичности, на чијим се перманентним контрастима гради поетска поента. Сцена представља породични стан, неуредан и прљав (сценограф Горчин Стојановић), подељена је на три дела, кухињу, дневни боравак, купатило, што омогућава да се, у неколико наврата, паралелно одвија више радњи. Глумци углавном јасно и заокружено граде ликове, чији су животи натопљени бедом и алкохолним ескапизмом. Феђа Стојановић игра Ћалета, резигнираног и незаинтересованог за окружење, а гротескно брижног према телевизору који је недавно купио. Ова опсесивна пажња према телевизору је, са једне стране, богат извор сценске комике, док са друге представља убедљиву метафору суморног бесмисла и туге који дефинишу њихове животе. Горица Поповић игра мајку Зину, такође уморну, разочарану, истрошену, а Јелена Илић обликује лик ћерке Светке, енергичне, дрчне, брутално безосећајне, што је и последица драстичне разлике између ужасно спутавајућих материјалних околности и интензивне жеље за богатијим животом. Светкиног инфериорног, у основи нежног и повученог супруга Гену игра Бојан Жировић. Лик Геновог рођака Едика (Андрија Милошевић) је нешто блеђи, јер је стереотипно обликован – обучен у тамно одело он жели да истакне своју неприпадност њиховом свету, надмен је и само формално љубазан. У једном тренутку радње, када Едик осталим ликовима прича неки виц, глумац користи баналне комичне трикове, путем којих од публике измамљује смех, предвидиво и сасвим непотребно.
Милутин Милошевић игра двадесетдвогодишњег сина Андреја, који се након седам година затвора враћа у породични дом, очигледно жељан љубави и блискости, а наилази само на конфликте, мржњу, неразумевања. Глумац јасно обликује Андрејево незадовољство због оваквог стања, путем једне изражајне, неме искључености из њихових непрестаних свађа. Његова очајничка жеља да надокнади пропуштено детињство је изузетно емотивно постављена, што ће кулминирати у тренутку када он налази санке, симбол младости која је неповратно изгубљена. Та носталгија за неодређеним и непостојећим, у комбинацији са осећањима тоталне дезоријентације и безнађа формирају поетску основу представе. „Змијско легло” Иве Милошевић успева да маркантно представи суштину имагинације Василија Сигарева, блиске циничној, постидеолошкој бази писаца генерације икс, једну опипљиву поезију очаја, трагикомичности беде и бесциљног тумарања по егзистенцијалном мраку.
Источник:
ПОЛИТИКА, 26.11.2006.
Примечание редактора "БР":
Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".
