Бранка Радовић (Београд)

РУСКА ЛЕДИ МАГБЕТ

38. Бемус, премијера опере Дмитрија Шостаковича „Катарина Измајлова” у извођењу ансамбала СНП Нови Сад

Присуствовали смо, коначно, и правом репертоарском помаку. Опера Српског народног позоришта из Новог Сада, у оквиру два јубилеја, 100. годишњице рођења Шостаковича и 35 година уметничког рада свог директора и редитеља Дејана Миладиновића, поставила је оперу „Катарина Измајлова” Д. Шостаковича која у Београду није изведена од 1937. године.

У модерној режији, инвентивној, богатој, која драму Љескова о Леди Магбет Мценског округа ставља у свет данашњице и далеке будућности иронизирајући однос према троструким убицама, љубавницима; некада су то код Шекспира и Вердија били крвави дворски расплети, код Љескова сеоска драма шталског момка и љубавнице Катарине.

Код Миладиновића зло је вечито, превазилази векове, нације, друштвене слојеве, па сва таква времена парафразирајући изреку да је „човек човеку вук” назива „пацовским”.

Озбиљна тема, значајан текст, сви ликови су мрачни и негативни, а партитура Шостаковича подсећа на све што смо чули у руској музици од Мусоргског и Бородина до Прокофјева, разноврсна и богата у својим бројним оркестарским одломцима и немузикално писана, „против гласа” у свом вокалном делу, који нам се често чини сувишним док слушамо оркестарске одломке.

То је и разлог што, без обзира на одличну поставку, сјајну режију, запрепашћујуће добру глуму и сценске кретње свих протагониста, посебно хорова, женског, мушког и мешовитог, опера неће дуго живети на сцени. Помогло би титловање текста, јер се изводи у оригиналу, на руском језику. Но то је и матерњи језик Свитлане Декар, сопрана који носи целу представу и која је дочекала своју праву улогу. Њена Катарина је кобне лепоте, вамп и неодољива, она глуми изванредно у свим робустним и еротским сценама, визуелно савршено извајана, у речитим костимима, у изазовним дугим црвеним чизмама и мини сукњи. Певајући и на скелама и у свим позама које нимало томе не погодују, свој вокални израз ставила је у функцију лика, бивајући драматична, посебно ширећи свој дубоки регистар и освајајући сцену својом појавом.

Њен партнер, најпре Миша Јовановић (Борис Измајлов), глумачки раскошан, снажан и вокално убедљив, а касније изванредни млади тенор Анатолиј Пономарјов (слуга Сергеј), гост из Русије, употпунили су утисак у високом нивоу свих протагониста. То се односи посебно на тумаче мањих улога, а пре свих на изазовну Виолету Срећковић (Соњетка), као и на Сашу Штулића (Зиновиј), на разиграну Аксињу (Санела Митровић), Пијаног сељака (Александар Дојковић), Начелника полиције (Бранислав Вукасовић), а посебно на момка са хармоником кога је тумачио изванредни млади бас Горан Крнета.

Хор који је покретљив (мушки хор војника у црвеним униформама) који одлично пева, начинио је од завршне сцене праву народну трагедију, деловао моћно и импресивно. Оркестар је под вођством Уроша Лајовица, не само бројем и обимом, већ одличним свирањем, досегао симфонијски ниво. Огроман труд музичара огледао се у интерлудијумима, интермецима, уводним музикама, у пратњи монолога и дијалога.

Деликатна оркестарска партитура са много солистичких партија, снажног тути звука, често банална до границе укуса, валцерска и маршевска поред изванредних момената највеће уметничке вредности – то је музика једног од највећих симфоничара нашег века, а то је требало савладати и представити публици ненавиклој на дисонанцу, на оштрину, на шокантност поетике 20. века. Ако је у томе било претеране бруталности, еротике, пуцања из пиштоља, али и кишних капи на два филмска платна, као део сценографије (сам редитељ и Тања Марчетић), костима из свих времена (Јасна Бадњаревић), од спонзоруша до сибирских робијаша, онда то говори о великим захтевима и великим амбицијама достојним фестивала какав је Бемус. Говори о извођачком узлету.

Источник:

ПОЛИТИКА, 13.10.2006.

Примечание редактора "БР":

Статьи из газеты "Политика" публикуются здесь с согласия редактора рубрики "Культура".